Da Vincijev kod

Muzej Louvre, Pariz 22:46
Znameniti kustos Jacques Sauniëre žurno je hodao nadsvodenim prolazom muzejske Velike galerije. Žurio je prema najbližoj slici koju je vidio, Caravaggiu. Hvatajući se za pozlaćeni okvir, sedamdesetšestogodišnji muškarac vukao je remek-djelo prema sebi sve dok ga nije strgnuo sa zida i srušio se na pod ispod platna. Kao što je i očekivao, u blizini se bučno srušila željezna rešetka koja je zatvarala ulaz u suitu. Parket se zatresao. U daljini, oglasio se alarm. Kustos je trenutak ležao pokušavajući doći do daha, razmatrajući situaciju. Još uvijek sam živ. Ispuzao je ispod platna i pogledom pretražio velik prostor u potrazi za mjestom na koje bi se mogao sakriti. Glas, zastrašujuće blizu, progovorio je: »Ne miči se.« Klečeći na rukama i koljenima, kustos je stao i polako okrenuo glavu. Udaljen samo pet metara, ispred zapečaćenih vrata, visok obris nje- gova napadača piljio je kroz željezne rešetke. Bio je širok i visok, kože bli- jede kao u duha i tanke sijede kose. Sarenice su mu bile ružičaste s tam- nocrvenim zjenicama. Albino je izvukao pištolj iz sakoa i naciljao kroz re- šetke ravno u kustosa. »Nisi trebao bježati.« Nije bilo lako odrediti nje- gov naglasak. »A sad mi reci gdje je.« »Već sam ti rekao«, zamucao je kustos bespomoćno klečeći na podu galerije. »Ne znam o čemu govoriš!« Lažeš.« Čovjek je piljio u njega savršeno mirno, izuzev sjaja u sabla- snim očima. »Ti i tvoja braća posjedujete nešto što vam ne pripada.« Kustos osjeti nalet adrenalina. Kako on to može znati? »Večeras će biti vraćen svojim zakonitim čuvarima. Reci mi gdje ste je sakrili i ostavit ću te na životu.« Muškarac je nanišanio u kustosovu glavu. »Vrijedi li tajna toliko da za nju umreš?« Sauniëre nije mogao disati